Šta je to pasivno-agresivno ponašanje? Na koji način se sve može ispoljiti? Koji je cilj ovog ponašanja? Odakle potiče? Može li se promeniti? Ovo su pitanja koja se obrađuju u ovom tekstu.
Koliko puta vam se desilo da se bliska osoba naljuti na vas i onda vas ignoriše i duri se – osećate bes i netrpeljivost u njenom ponašanju, ali vam ne govori šta joj je i šta ju je tačno povredilo. Sve to može biti začinjeno sarkastičnim komentarima, demonstrativnim odlascima, lupanjem vratima… To može biti prijatelj, momak, devojka, muž, žena, brat, sestra, majka, otac… Ili ste se upravo vi tako ponašali prema nekoj bliskoj osobi?
Ovo je tipičan primer pasivno-agresivnog ponašanja koje je, kao stil komuniciranja, prilično zastupljeno. Osobu koja se ponaša pasivno-agresivno bes ‘tera’ da od drugih dobije ono što želi, ali je strah sprečava da to učini direktno. Svoju agresivnost osoba ‘prerušava’ tako da bi izbegla odgovornost za svoje ponašanje jer ako bismo je upitali šta se dešava, dobili bismo jedno (besno): NIŠTA!
Kad se durimo, mi hoćemo da nateramo drugu osobu da promeni svoje ponašanje – a priznajmo, i da je nateramo da malo pati zbog toga šta nam je uradila. To sve hoćemo, ali bez toga da jasno i direktno kažemo kako se osećamo i zbog čega. Tu nastaje problem jer ova druga osoba ne zna u čemu je tačno pogrešila, a i kada joj postane jasno da se vi ljutite ili da ste povređeni, može se osećati loše jer ste je nepravedno ‘osudili’. Tada se kod te druge osobe javlja reakcija u vidu besa, tuge ili krivice. I – igra je započela, sve je spremno za dramski zaplet.
Durenje često srećemo kod dece. To je njihov način da izraze ljutnju, a ovakvo ponašanje za cilj ima da ‘kazni’ (uglavnom) roditelja zbog doživljaja nanete nepravde. Durenje (kao i pasivno-agresivno ponašanje) ima veze sa socijalizacijom emocija, pre svega ljutnje. Deca u najranijem uzrastu ne mare mnogo za socijalne norme i njihovo izražavanje emocija je spontano i direktno. Međutim, u procesu vaspitanja, detetu se šalje poruka da nije ‘lepo’ kada ‘besni’, ako baca predmete, udara druge, ujeda i slično. Od deteta se traži da bude ‘dobro’. Detetovo poimanje ‘dobrog’ je kada su roditelji zadovoljni njegovim ponašanjem jer je primarna potreba u deteta: biti voljen i prihvaćen od strane roditelja.
Reakcija deteta na spoljašnje nadražaje koji mu smetaju je normalna – da bude iziritirano, da oseti frustraciju ili ljutnju. Zadatak roditelja je da nauči dete kako da izrazi ova osećanja, a da ne povređuje sebe niti druge. Međutim, često sami roditelji imaju problem da adekvatno ispolje frustraciju ili ljutnju pa je ispunjenje ovog zadatka otežano. Deca imitiraju odrasle, pa i njihove obrasce reagovanja. Ako roditelj manipuliše uskraćivanjem ljubavi i pažnje kada ga drugi povrede i naljute (uključujući i dete), dete usvaja ovakav obrazac kao model.
Na svu sreću, mi kao odrasli, bez obzira kakav obrazac ispoljavanja emocija smo usvojili, imamo kapacitet da taj obrazac i promenimo.
Pored durenja, ovo su još neki primeri pasivno-agresivnog ponašanja: izbegavanje ili ‘zaboravljanje’ da se uradi sopstveni deo posla koji je obećan (recimo ako se radi u timu); ‘zabušavanje’ ili ‘traljav’ rad na zadacima koji su nerado prihvaćeni; redovno kašnjenje (sa uvek spremnim izgovorom). U svim ovim slučajevima, druga osoba ili druge osobe će biti oštećene.
Nije svako kašnjenje, loše urađen posao, odlaganje i sl. pasivno-agresivno ponašanje, ali ako se to često ponavlja i ako će drugi biti ugroženi ili oštećeni na bilo koji način, najverovatnije da jeste.
Pasivno-agresivno ponašanje je moćna forma manipulacije. Ukoliko drugi pokušaju da se konfrontiraju, osoba koja se ponaša PA-AG uvek može negirati postojanje namere. U tome joj pomaže uvek spremno uverljivo opravdanje (Stvarno sam želeo da se pojavim na vreme, ali autobus mi je zakasnio…; Nisam ljuta, samo me boli glava.)
Ono što najviše zbunjuje je neusklađenost verbalne i neverbalne poruke – i upravo taj nesklad je ono što nas upozorava da se možda radi o manipulaciji i da je potrebno da odreagujemo kako bismo zaštitili svoje granice.
Iako je teško konfrontirati se osobi koja je sklona pasivno-agresivnom ponašanju, tj. ukazati na konkretno ponašanje koje nam smeta, posledice postoje jer naše mišljenje o toj osobi se vremenom menja u negativnom smislu: osobu počinjemo da posmatramo kao nepouzdanu, neodgovornu, neorganizovanu itd. Vremenom, udaljavamo se od osoba koje su sklone PA-AG ponašanju jer ne želimo da budemo ‘dežurni krivci’ niti da ispaštamo zbog nečije neodgovornosti.
U sledećem tekstu čitajte o tome kako da izađete na kraj sa PA-AG ponašanjem, bilo kod sebe ili kod druge osobe koja mu je sklona. Ukoliko želite konsultaciju u vezi sa ovom temom, javite se na [email protected]