Ka razumevanju pojma asertivnosti – zapažanja jedne trenerice asertivnosti

S obzirom da reč asertivnost vodi poreklo iz engleskog jezika (assertiveness) i u tom obliku se odomaćila kod nas, pre svega u stručnoj javnosti, u nastavku teksta biće pojašnjeno šta se podrazumeva pod asertivnošću kao psihološkim pojmom.

Kada pričamo o asertivnosti, pričamo o određenom stilu u komunikaciji koji ima svoje karakteristike i na nivou verbalne poruke, tj. onoga šta je rečeno, i na nivou neverbalne poruke, tj. načina na koji je poruka poslata tonom glasa, pogledom, telesnim stavom, ponekad i bez reči. Međutim, da bi se pojam asertivnosti potpuno razumeo, potrebno je zaviriti i dublje od ovog pojavnog, u domen pretpostavki i uverenja koje negujemo koje u velikoj meri određuju da li će nam reakcije naginjati ka asertivnom ili nekom drugom stilu na ponašajnom kontinuumu.

O asertivnosti i ostalim stilovima u komunikaciji

Da bismo nesmetano funkcionisali u bilo kojoj oblasti života ili rada, mi komuniciramo sa drugim ljudima. Kvalitet našeg života u velikoj meri zavisi od naše umešnosti da kažemo šta mislimo, da tražimo uslugu, da pružimo informaciju, da izrazimo slaganje, neslaganje ili pak da odbijemo nekoga, da uputimo pohvalu, kritiku, da se snađemo u konfliktu. Svakodnevno se nalazimo u različitim relacijama sa drugim ljudima i u različitim komunikacijskim situacijama. No, koliko smo zadovoljni svojom umešnošću da se snađemo u tim situacijama?

Asertivnost je stil u komunukaciji koji možemo koristiti u svim nabrojanim situacijama. Autori Lange i Jakubowska (1976) pod asertivnošću podrazumevaju izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan, pošten (iskren) i adekvatan način uz uvažavanje prava drugih ljudi. Asertivna poruka izražava, opisuje osobu i izrečena je bez dominiranja, ponižavanja ili degradiranja druge osobe (Tovilović i Krstić). Za asertivno izražavanje karakteristične su tzv. Ja-poruke kojima se drugima daje do znanja da je to o čemu pričamo proizvod našeg subjektivnog doživljaja – mišljenja, utiska, verovanja, osećanja – i da se drugi sa tim mogu složiti, a i ne moraju jer i oni imaju pravo na svoj subjektivni doživljaj i odluku.

Pored asertivnog, razlikujemo pasivni i agresivni stil u interakciji sa drugim ljudima. Asertivnost se kvalitativno razlikuje od oba ova stila i često se kroz negativnu definiciju – šta asertivnost nije, polazi prilikom objašnjenja ovog pojma.

Ponašamo se pasivno kada imamo problem da kažemo šta mislimo i osećamo. Na primer: neprijatno nam je da tražimo informaciju od slučajnog prolaznika na ulici; da kažemo prijatelju da nam smeta njegovo ponašanje; da kažemo osobi koja nam se sviđa šta osećamo prema njoj; da kažemo ne; da izrazimo svoje mišljenje na sastanku itd. Kada se ponašamo pasivno, mi narušavamo svoja prava, ne poštujemo svoje potrebe, ne postavljamo granice u odnosu na druge ljude, u komunikaciji smo nesigurni. U osnovi pasivnog ponašanja je težnja da se po svaku cenu izbegne konflikt, a rezultat: dopuštamo da drugi kontrolišu naš život, iako to ne želimo (Tovilović i Krstić). 

Agresivni stil u komunikaciji podrazumeva direktno zalaganje za svoja prava i izražavanje misli, osećanja i uverenja na način koji je često neiskren, obično neadekvatan i uvek ugrožava prava druge osobe. Cilj agresije je, uglavnom, uspostavljanje kontrole nad situacijom i ljudima, demonstracija moći, dominacija i postizanje pobede nad drugom osobom. Asertivno ponašanje, za razliku od agresivnog, pojačava kontrolu nad sobom u odnosu na kontrolu nad drugima. (Tovilović i Krstić).

Neki autori pasivno i agresivno ponašanje dovode u vezu sa reakcijom bega, tj. borbe kao primitivnim načinima reagovanja u opasnoj, pretećoj situaciji koje smo nasledili od naših životinjskih predaka. Ove reakcije u životinjskom svetu u funkciji su preživljavanja. Međutim, većina situacija u kojima se čovek oseća ugroženo proizvod su socijalnih interakcija u kojima pasivni i agresivni odgovori ne donose puno koristi (makar ne dugoročno gledano). Manuel J. Smith (1988), autor bestselera „Kada kažem NE osećam se krivim“, smatra da su sposobnost verbalne komunikacije i sposobnost rešavanja konflikata ono što čoveka razlikuje od životinjskih predaka, a dobro razvijene ove sposobnosti oličene u asertivnom ponašanju, veoma su važne za «preživljavanje» u svetu ljudi. Nažalost, iako najkorisniji, ovaj vid reagovanja se najređe primenjuje u konfliktnim situacijama.

Pored pomenuta tri stila, u svakodnevnoj komunikaciji veoma je zastupljen i četvrti, pasivno-agresivni stil. Osobu koja se ponaša pasivno-agresivno bes „tera“ da od drugih dobije ono što želi, ali je strah sprečava da to učini direktno. Svoju agresivnost osoba prerušava tako da bi izbegla odgovornost za svoje ponašanje. Ukoliko pokušate da se konfrontirate, osoba koja se ponaša pasivno-agresivno uvek može negirati postojanje namere (Paterson, 2000).

Sledeća su ponašanja karakteristična u pasivno-agresivnom stilu: ignorisanje, durenje, odbijanje komunikacije; ironične ili sarkastične opaske; namerno spor ili loš rad na zadacima koji joj/mu se ne sviđaju; izbegavanje obaveza koje se pravdaju zaboravnošću; ometanje napora drugih  izbegavanjem da se uradi sopstveni deo posla (kad radite u timu, npr.); redovno kašnjenje na sastanke (sa uvek spremnim izgovorom). Nije svako kašnjenje, loše urađen posao, odlaganje i sl. pasivno-agresivna reakcija, ali ako se to često ponavlja i ako će drugi biti ugroženi na bilo koji način, verovatno da se radi o pasivno-agresivnom stilu.

Iako ima brojnih prednosti, važno je napomenuti da asertivnost nije stil u komunikaciji kojim je zagarantovano da ćemo dobiti ono što želimo i nije ponašanje koje treba po svaku cenu i u svakoj situaciji da koristimo. Ako u datom momentu nismo spremni da prihvatimo eventualnu negativnu posledicu našeg ponašanja onda je mudrije prećutati, npr. suprotstavljanje nadređenom ukoliko će to ugroziti naš položaj na poslu. Konačno, nismo roboti i sasvim je ljudski da se ponekad zbunimo, da ne znamo šta hoćemo, da nekad ne odreagujemo ili, s druge strane, da uputimo ironičnu opasku, da povisimo ton, posvađamo se itd. Pitanje je samo koliko često nam se to dešava i šta radimo posle.

Asertivnost i životna filozofija

Naše ponašanje je velikim delom određeno imaginarnim pravilima i uverenjima koja smo usvojili tokom života o tome šta smemo ili ne smemo da radimo, kako drugi ljudi treba da se ponašaju prema nama i sl. Kod polaznika asertivnog treninga, često uočim sledeća uverenja: nepristojno je da odbijem nekoga, ako odbijem to znači da sam sebična osoba; drugi ljudi treba da su uviđajni prema meni i da pretpostave kako ću se ja osećati; moje mišljenje nije važno, ionako neću ništa promeniti; ako mu se suprotstavim, razočaraće se u mene, manje će me voleti; ako sam ja nekome učinila uslugu očekujem da mi uzvrati kada meni treba; sa ljudima možeš samo đonom, lepa reč ne pomaže… Ovakav način razmišljanja kao posledicu ima to da kako god da reagujemo, neko će trpeti, izvući „deblji kraj“, biti pogrešno shvaćen, povređen – jedna strana u komunikaciji ili obe. Ponašanja koja su proizvod ovakvih uverenja su pasivna, agresivna ili pasivno-agresivna.

Najveće prepreke da se ponašamo asertivno, slobodno i odgovorno, su zapravo u nama samima. Veliko je olakšanje kada polaznici grupe osveste da su mnoga od tih pravila nametnuta spolja, ne nužno deo ličnog sistema uverenja; proizvod preteranih zahteva prema sebi, drugima ili životu; zasnovana na pretpostavkama koje se mogu preispitivati i menjati; zasnovana na greškama u mišljenju i sl.[1] Važan segment treninga asertivnosti jeste osvešćivanje unutrašnjih barijera koje nas sprečavaju da se ponašamo asertivno, a potom i usvajanje jednog fleksibilnijeg sistema uverenja i načina razmišljanja tj. okvira za procenjivanje sopstvenog i tuđeg ponašanja. Ideja vodilja za ovaj fleksibilni okvir je OK je da se zalažem se za sebe, ali pritom uvažavam i ljude sa kojima komuniciram. Ovo je ujedno i jedina pozicija koja vodi win-win ishodu u komunikaciji.

Neizostavni deo za razumevanje asertivnosti jeste pojam asertivnih prava. Pravo u ovom kontekstu bi se moglo definisati kao dozvola, sloboda da preispitamo neko životno pravilo koje nas sputava ili nam šteti, sloboda da mu se suprotstavimo i da ga promenimo. Ljude je često potrebno podsećati da imaju pravo da pogreše; da kažu: „Ne” ili „Ne želim”; da se ne dopadnu nekome; da se usprotive kada im nešto smeta; a pre svega da imaju pravo da samostalno donose odluke i prihvataju odgovornost za njih. Kada osveste da imaju ova prava ubrzo osveste da i drugi ljudi imaju ista ta prava što je prvi korak u proširivanju svojih vidika kao preduslovu za dalje usvajanje asertivnih veština.

Često čujem od polaznika treninga sledeću rečenicu: Šta vredi što sam ja asertivan kad onaj drugi (s kim komunicira) nije. Ono što je jedna od najvažnijih lekcija asertivnosti, a to potvrđuju i reakcije polaznika, je kada im bukvalno „klikne“ da se mi ponašamo asertivno zbog sebe, a ne zbog toga kako će druga osoba reagovati. Suština je kada shvate da je OK i kada nas neko od koga, recimo, tražimo uslugu odbije – kako mi imamo pravo nešto da tražimo, tako i on/ona ima pravo da nas odbije. I jedna i druga strana ima pravo na izbor i pravo da preuzme odgovornost za svoj izbor – na sopstveno mišljenje, osećanje, stav, ponašanje. Preuzeti odgovornost znači biti spreman i na odbijanje, i na konfrontaciju, negativnu emocionalnu reakciju drugog, drugim rečima, na negativnu posledicu našeg izbora.

Tu dolazi do izražaja deo o uvažavanju drugog jer kako je OK to što sam se ja založio za sebe, tako je OK i da se drugom ne radi to što tražim od njega jer on ima slobodnu volju i slobodu izbora. Polaznicima se šalje poruka da oni mogu imati kontrolu samo nad svojim ponašanjem, a ne i nad ponašanjem drugih ljudi. Ovo je naročito značajan uvid za one koji ne razlikuju u potpunosti asertivno i agresivno, recimo oni koji nemaju problem da se založe za sebe, sigurni su u komunikaciji, ali su skloni etiketiranju, vrednovanju, optuživanju svih koji se ne ponašaju po njihovim merilima, koji im protivreče i sl.

Ali onda, koja je korist od asertivnog reagovanja?, pitaju se polaznici. Što da se blamiram ako me taj neko može odbiti? Kao prvo, ako tražimo nešto, veće su šanse da to i dobijemo nego da se spontano desi ono što potajno priželjkujemo. Drugo, u mnogim slučajevima, skratićemo vreme neizvesnosti, lutanja, gubljenja energije. Konačno, ako nas neko odbije, znamo na čemu smo i idemo dalje. Recimo, ako tražimo od ukućana/cimera da napravimo podelu zaduženja oko kućnih obaveza i time rasteretimo svoj udeo u tome, veće su šanse da ćemo to ostvariti nego da pasivno čekamo da ukućani sami uvide (da nam čitaju misli) kako nije fer da sve oko kuće mi moramo da radimo. Pritom, ukoliko ovo pasivno stanje dugo traje, velike su šanse da ćemo početi da razvijamo nezadovoljstvo, frustriranost, ljutnju i bes, a zatim i agresivno ili pasivno-agresivno ponašanje prema ukućanima. Ne kaže se „džabe“ ko pita ne skita.

U nekim drugim situacijama, samo reagovanje, nesputavanje sebe u izražavanju, je benefit. Verovatno se svima u životu desilo da su u određenoj prilici želeli nešto da kažu, recimo na predavanju, na sastanku, u društvu, ili da izraze naklonost i sviđanje prema drugoj osobi, ali nisu odreagovali. Uglavnom nakon toga sledi doživljaj nelagode i neadekvatnosti usled prebacivanja sebi koji sam kreten, zašto nisam ništa rekao/la…Takođe, u međuljudskim odnosima, ukoliko primetimo promenu u ponašanju bliske osobe, ukoliko osetimo da nam, recimo, poklanja manje pažnje nego ranije, da drugačije reaguje, da je možda gruba ili radi nešto što nam ne prija, povređuje nas, što više odlažemo razgovor o svojim zapažanjima i suočavanje iz straha šta bismo mogli čuti, rastu uznemirenost, neraspoloženje, rasejanost što, pored tipičnog pasivnog odgovora, može eskalirati u afektivnu agresivnu reakciju ili u pasivno-agresivno igranje igara (koje na kraju uvek nekoga povredi).

Kada strah da reagujemo, da se zauzmemo za sebe, da se slobodno izražavamo ili da rešavamo probleme predstavljaju dominantan obrazac ponašanja, to neminovno vodi ka srozavanju samopouzdanja i samopoštovanja osobe, do smanjenja kvaliteta života, a u nekim slučajevima i do razvoja ozbiljnijih anksioznih i depresivnih simptoma. Upravo stoga, voditelj/ka treninga konstantno šalje poruku da suština asertivnosti nije utilitaristička (da dobijemo to što hoćemo) već je to sloboda da reagujemo i da se izrazimo, ali i da negujemo fer odnose sa drugim ljudima.

Reference:

1. Beck, A. T. (1976). Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. New York: New American Library.
2. Ellis, A., Dryden, W. (1997). The Practice of Rational Emotive Behavior Therapy. New York: Springer Publishing Company, Inc.
3. Lange, A. J., Jakobowski, P. (1976). Responsible assertive behavior: cognitive/behavioral procedures for trainers. Champaign: Research Press.
4. Paterson, R. J. (2000). The Assertiveness Workbook: How to Express Your Ideas and Stand Up for Yourself at Work and in Relationships. Oakland: New Harbinger Publications, Inc.
5. Smith, M. (1988). When I say No, I feel guilty: How to cope – using the skills of systematic assertive therapy. New York: Bantam books.
6. Tovilović, S. (2005). Asertivni trening: efekti tretmana, održivost promena i udeo terapeuta u terapijskom ishodu. Psihologija, 38(1), 35-54.
7. Tovilović, S., Krstić, T. Radna sveska za učesnike iskustvene grupe za trening asertivnosti.