Iz intervjua za magazin Plezir#jun 2014.
Plezir: Iz tvoje biografije možemo da vidimo da imaš iskustva u radu u kriznim trenutcima i široko znanje kada su problemi modernog čoveka po sredi. Kako prepoznati da neko u našem okruženju treba pomoć ili da je nama potrebna i šta uraditi?
Milena: Ne bih se ovde zadržavala na opisu unutrašnjeg stanja kada nam je loše. Svako zna kada ga nešto boli ili žulja. Pomoć nam je potrebna kada ne znamo zašto se loše osećamo, kada to stanje dugo traje i/ili kada ne znamo kako da prevaziđemo dato stanje.
Nažalost, umesto da aktivno tragaju za rešenjem problema ili da pričaju o tome šta ih muči, da traže pomoć, ljudi često potiskuju, prave se da problem ne postoji i čekaju da se reši sam od sebe, anesteziraju se alkoholom ili psihoaktivnim supstancama, „ubijaju“ se od posla ili pribegavaju drugim vidovima bežanja. Teško je nekome pomoći ukoliko on sam ne vidi da mu je pomoć potrebna ili da treba nešto da preduzme da promeni postojeće stanje. Ono što ne može da šteti je da ponudimo razgovor i podršku, da kažemo i pokažemo osobi za koju mislimo da joj treba pomoć da brinemo i da smo tu za nju.
Međutim, mi ovde pričamo samo o posledicama. Kao što sam već pomenula, ljudi se najčešće i odlučuju da traže pomoć kada već duže vreme trpe ili kada počinju da „pucaju“. Takođe, ne govorim ovde o nepovoljnim spoljašnjim okolnostima koje bi većinu „pomerile iz koloseka“. Osvrnula bih se na određenu životnu filozofiju, način života koji većina ljudi vodi, a koji meni deluje kao da se živi polusvesno, bez istinske povezanosti sa sobom i sa drugima.
Verujem da svako od nas intimno zna da li je zadovoljan svojim životom; da li je srećan i ispunjen. Kada bi svako od nas zastao, zavirio u svoju dušu, znao bi šta mu duša ište i kojim putem da ide. Ono što primećujem kod modernog čoveka je to da ne zastaje i ne sluša svoju dušu. Najčešće. Zanimljivo je da se ljudi često zbune kada ih pitam: A šta bi ti želeo/la? Šta voliš da radiš? Šta te ispunjava? Imaš li vremena za sebe? Kada se živi polusvesno, kada ne slušamo svoju dušu, to ima posledice – duša pati.
U većini slučajeva, ljudi biraju ono što im je lakše, ono što drugi ili društvo očekuju od njih, ono što je najdostupnije, a ne ono što stvarno žele. Recimo, ostaju u disfunkcionalnoj vezi/braku, a pritom ne rade na poboljšanju odnosa; ostaju na poslu na kojem doživljavaju svakodnevni mobing ili koji ih „guši“, a pri tom ne traže drugi način zarađivanja. S druge strane, neki pasivno čekaju da se „pojavi“ ono što oni veruju da će ih usrećiti (npr. posao # novac, „srodna duša“, velika šansa i sl.), nesrećni su, a pritom zanemaruju ono što već imaju ili oblasti života u kojima imaju prostor za akciju. Svoju nezadovoljenu potrebu za ljubavlju ili ostvarivanjem onoga šta je za njih važno, ljudi kompenzuju poslom, gomilom obaveza, šopingom, prejedanjem, napijanjem, seksom bez emocija, kockanjem… i tako stvaraju privid ispunjenosti. Ali kada akcija stane, kada ostanu sami…. ostaje samo praznina. Ili imaju gomilu izgovora zašto ne rade to što bi želeli i time izašli iz „mašine“ nezadovoljstva i nervoze u koju su upali – ili nemaju vremena ili nemaju novca ili ne mogu zbog dece ili su isuviše „stari“ za promenu… u svakom slučaju postavljaju se kao da to ne zavisi od njih već od nekih spoljašnjih faktora.
Ono što nam nedostaje je izgradnja kulture u kojoj je briga o mentalnom zdravlju isto toliko važna i uobičajena kao i briga o telesnom zdravlju. Mentalno zdravlje ne podrazumeva samo odsustvo simptoma već doživljaj zadovoljstva i ispunjenosti, doživljaj kvalitetnog života, razvoj potencijala koje imamo. A nema mentalnog zdravlja bez prisnog kontakta sa samim sobom, bez razvoja emocionalne pismenosti, bez ideje da se živi odgovorno prema sebi i drugima.
Ceo intervju se moze procitati ovde.