Put samospoznaje, individuacija, psihički rast, duhovni razvoj – različiti su nazivi koji dolaze iz različitih tradicija i teorija za sličan proces koji je u fokusu mog rada i ove stranice.
Individuacija je pojam iz Jungove analitičke psihologije kojim on označava proces psihičkog rasta. Taj psihički rast ne može da se postigne snagom volje već se dešava nenamerno i često se prikazuje simbolima u snovima kao reprezentima Nesvesnog. Komandni centar tog procesa Jung je nazvao Jastvom (Sopstvom u nekim prevodima). Jastvo definiše kao „totalnost celovite psihe, kako bi ga razlikovao od Ega koje čini samo mali deo celine (Franc, prema Jungu).“ Još konkretnije, Jung kaže: „Izraz individuacija koristim u smislu onog procesa koji formira psihološku individuu, što znači odvojeno, posebno, nedeljivo jedinstvo, jednu celinu.“ Može se prevesti i kao postizanje sopstvenosti ili samo-spoznaja (Jung). On naglašava postojanje nesvesnih procesa i da razvoj suštinski mora da obuhvati objedinjenje i saradnju svesnih i nesvesnih procesa kako bismo postigli celovitost ličnosti, kako bismo postali potpunija bića.
Prilično sveobuhvatno i meni blisko pojašnjenje procesa ličnog razvoja (development) i pristupa koji postoje, daje savremeni filozof i autor Ken Vilber (sa online predavanja Three selves on the journey to growing up and waking up, oktobar 2017). On ukazuje na dva pristupa, a to su growing up (lični rast i razvoj) i waking up (buđenje). Prvi pristup zasnovan je na zapadnim, konvencionalnim školama psihologije i psihoterapije, a cilj je postizanje celovitog i zdravog bića kroz prevazilaženje Persone ili oštećenog ega (broken ego) i dostizanja autentičnog selfa. Metod za postizanje promene je psihoterapija u ovom pristupu. Drugi pristup zasnovan je na istočnjačkoj tradiciji i meditativnim, kontemplativnim praksama, a cilj je buđenje individue do njene beskonačne transpersonalne prirode. I ta iskustva buđenja imaju različite nazive u različitim tradicijama (npr. mokša, satori itd.), ali suštinski se mogu svesti na prevazilaženje ega tj. iluzornog selfa i dostizanje istinskog ili beskonačnog selfa (true, infinite self). Metod za postizanje promene u ovom pristupu je meditacija. Vilber ukazuje na nužnost ukrštanja ova dva pristupa (Vilber).
Pored meditacije, treba pomenuti i molitvu kao duhovnu praksu iz hrišćanske tradicije, na putu ka višim nivoima svesti (Milenković). Snežana Milenković, naša psihoterapeutkinja i osnivačica Srpskog društva za integrativnu art psihoterapiju, naročito ističe značaj razvoja duhovnosti i transformacije čovekove svesti i emocija „kao izlaz iz ćorsokaka savremene krize u kojoj se pojedinac našao, a koja ukazuje na sve veću i rastuću, fragmentaciju ličnosti i njeno cepanje i dezintegraciju.“ Ona takođe ukazuje da „duhovna transformacija ličnosti vodi u pravcu veće celovitosti, njene sabornosti i/ili prosvetljenja (Milenković). „Ljudi sve više odlaze na terapiju ne da bi se oslobodili simptoma fizičke ili emocionalne boli, već imaju potrebu za celovitošću i smislom. Oni traže značenje, krajnji smisao i cilj postojanja kao i osećanja unutrašnjeg ispunjenja (Milenković).“
Ukoliko vam treba podrška u vezi sa ovom temom i želite da radite na ličnom razvoju, javite se na [email protected]
Autorka teksta: Milena Ćuk